Još ne znam kud s tobom, ni kud bi sa sobom..

Kao i svako jutro i danas sam se probudila u sobi neznanoj. Milisekundu nisam znala točno di se nalazim, ali sam shvatila da nisam u svojoj sobi, potpuno drugi razmještaj, prozor s live strane, magla.

Nije to ona Dubai magla, sparna, koja te tjera na plivanje, bila je ovo velikogradska, tamna, evropska rekla bih. Točno, bio je to Dusseldorf, jedna od dražih destinacija, jer sam tamo provela već zadnja dva rodendana i upoznala neke ljude, možda i prijatelje..

Puno puta nije stvar destinacije, nego do momenta u kojem shvatiš da imaš lokalni najdraži restoran i da možes nabavit Vegetu i do osjećaja ko da si “doma”. Sve je do osjećaja. Ljudi su danas postali osjetljivi na to, pojavom ovih pametnih mobitela i aplikacija, najednom svatko ima pristup svemu i svatko može iskazat mišljenje, ali neki ljudi bi ga BAŠ BAŠ tribali zadržat za sebe, da nas poštede puste pameti, jer nikome više nije do pameti, vidi se iz priloženog, ne moraš bit pametan, moš bit i malo lud za postić šta želiš.

Ljudi u Njemačkoj, tipično dosadni kakvi samo oni mogu bit, radi se od jutra do sutra, a na Maldive se putuje u 65oj. I to grupno. Prije mi je bilo smišno , više nije, možda im se potajno i divim otkud im snage ić 7 sati do Dubaia a onda još dodatnih 7 na Bali. Ma legende. Žive legende. Još uvijek.

Njemačka je nekad davno bila pojam, otac mi je pričao o gostima koji su davnih 80ih dolazili u Hrvatsku, Jugoslaviju još tada, i trošili lovu na jastoge, tukli boce wiskeya.

Danas taj isti njemac je turčin i arapin  njemu nije do trošenja love.

Tipičan njemac je blid, bezličan, nosi naočale i farmerice, neke smišne patike i teško mu je pokazat bilo kakvu emociju jer misli da je u krivu ako radi nešto slično, ali sa dva gin tonika koja naruči kod mene, uz odobravanje žene, osjeća se napokon ko pravi čovik i njemu je njegov godišnji počeo. Najbolji dio na njemačkim letovima je što je uvik lagano, znaju di stoji kufer i znaju da se moraju vezat, ne znaju zašto, ali znaju da je ispravno, i nikad se neće dignit prije nego znak za pojas se isključi. Dobro meni, dobro njima, zato ulivam uvik dupli gin, neka su veseli.. vesela sam i ja.

Prijavit će nekoga ko koristi mobitel dok avion je još na pisti u pokretu, vjerovatno jer misle da ćemo se svi strovalit negdi na po oceana ako ne prijave to.  A prijavljuju kolege indijce, pakistance, doslovno one koji su svoju kulturu, pardon, nekulturu donili  na lipe dojčlandske livade i poremetili dugogodišnji arijevski san o etnički čistoj Njemačkoj. jebiga  druže, tvoj Furer je za to kriv.

Ali nećemo tako daleko  u prošlost, koda to još zanima? Miran je dan, uživam napokon u Pivu sa velikim P i jedem pamidor iz Španije, olitiga španjolske. Ne samo pamidor, Bečku šniclu ću uvik pojest ako mi se ukaže prilika, bilo di na prostoru Njemačke ili Austrije..

Svinjetinu sam izbacila otkad sam došla u Dubai, nisam namjerno, jednostavno mi se nije dalo ić u “ne muslimanski ” dio dućana i osjećat se ko vanzemaljac u Disneylandu pa je nisam ni jela. Svatila sam da je ne volim kad sam došla nakon godinu dana na materin ručak di je spremila šnicele. Smrdi brate. Nije do materine spize jer žena kuva fenomenalno, nego je do navike. Ubije te navika. Misliš da napokon znaš šta želiš, a svatiš da se samo vrtiš u krug i uzimaš ono što ti se pruža. Glupost. Ko uopće zna što želi danas.

Ono šta želiš ne možeš ni priuštit, a ako i možeš preispituješ se sto puta i onda pitaš pasa i susjeda i familiju jel ideja koju smišljaš dobra ideja i odgovor će uvik bit NE. Drži se ćerce onoga šta imaš. Stara neka jugina filozofija, prenosi se generacijama i lagano nervira jer dotiče sve nas rođene krajem 80ih i šire.

Više me nije ni briga. Upalila sam Radio Dalmaciju jer me uvik digne. Osim što je jutros sviralo “Jugo” od GIuliana i “Na obali” od Đanija Maršana, pa mi se išlo doma prvih po ure, onda sam pročitala Slobodnu i svatila da mi je bolje stat di jesam.
Nije mi ništa napeto. Ava Karabatić je cijenjena književnica, vijest dana, ludilo brate.. ludilo.

Nekad se mislim, sve ove zemlje što sam prošla, di bi se najbolje pronašla i snašla. Neću se to više ni pitat, jer mi se ne da pakirat i ispočetka sve započinjat. Dubai bar ima sunca svako jutro i ne moram nosit čizme, uvik sam mrzila čizme. Sve ženske nose čizme do kolina, sve je serijski , retardirano, ali kao sexy, a sexy je ok, pa sexy nosimo.

Još jedan dan je prošao i još i dalje ne znam di bi sa sobom. I ovaj Iphone me nervira, sve je uvezano, stalno tipkaš lozinku, toliko sam lozinki prominila i resetirala u zadnih godinu dana, Hockey, SwedenX, LoreNa1234, više ne znam ko sam,ko neki tajni agent stalno pod nekim šiframa, osjećaš se preposebno, a sve je ustvari hrpa nepročitanih 2483 milijardi mailova još iz 2017, pretplate na neke magazine, ponude od Crnog jajeta. Kad promijenim novi mail , koda sam dobila novi identitet, majke mi.

Još se kunem u majku, ubit će me.

Nabavila sam sve šta triba, vratila se u Dubai, uskoro imam posjetu

Dolazi mi Makaranka. Znam je sto godina. Bar imam takav feeling, ali znamo se 7,8.

Kažu ako priđeš 7 godina prijateljstva, da je to pravi prijatelj, a dobre prijatelje triba imat, sve ostalo prolazi, partnerstvo, brak, sve to prolazi.
Neki i ostanu ako su ludi ko i ti, pa mogu da se nose sa tvojom ludosti, neki drugi će otić, postat bolji ili gori… u svakom slučaju lipo je imat uspomene, mislim da samo još to nosimo do groba, ogoljeni, sa uspomenama. Kažu da vridi, nisam bila, pa ne znam. U Raju, to kažem nisam bila. Živi bili pa vidili.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s