Izgubljen- spašen!

Sinoć sam se vratila iz Johannesburga.

U briefing sobi smo dobili uputu da je to i dalje jedan od opasnijih gradova na svitu, nije me to dirnilo puno jer kad svašta vidiš i čuješ, sve ti je ravna ploča. Uostalom let od 8.30 sati me obeshrabri malo, a ni Joburg mi nije najmiliji, samo hoću da sve što prije završi.

Dobro, posa je posa.

” Jesi izabrala? ” – Jesi.

“Sad lipo putuj.”

Ovaj mjesec još letim u Bangladeš, nije ni tamo najmirnije, ali zašto čovik da se opterećuje stvarima kojih trenutno nema na vidiku? Pa pobogu, nećemo se bojati života, što mora da me snađe, snaći će me bila u avionu ili u svom krevetu.

Tada i pomislim :”Neće danas, i neće baš meni.”

Pu Pu Pu, pljuneš tri puta za ružne misli i BRZO BRZO počneš mislit na nešto pozitivno, tipa na novi sladoled od Kinder Buena, ili na onog francuza s medenim usnama.

Donila sam jako dobro vino, par boca, čisto nek se nađe, ne mogu ga nabavit u Dubaiu kad ja oću, kad me okrene ona žuta

Razmišljala sam kako ću ujutro malo pisati.. i tako sam usnula.

Probudila sam se jutros rano i odlučila pronaći stari indeks.

Već prvi list me vratio u te dane 2008 godine kad sam se upisala i imala sto zelja. Jedna od tih je bila “Bit ću ja profesorica.”

Uvijek sam htjela bit drugačija, htjela sam znat dva evropska jezika, predavat generacijama u školi i bit stara dobra profa čije će se ime spominjat na maturi.

Da, da.. tako je to bilo tada. Prije deset godina. Di su li prošle, niko me nije ni upozorio da to ide ovako brzo. Nije prošlo uzalud. Samo se pred kraj dvadesetih intenzivnije nastavilo.


Na koricama Indeksa, čuvala sam razglednicu Nice, grada na Azurnoj obali, jer mi se svidio kad smo jednom prilikom išli na obiteljsko putovanje i tu sam se mislila vratit i izoštrit svoje francuske priloge i prijedloge, usavršit ono famozno grlato “R “i ravno u svit

Nisam ni slutila da će mi pasoš bit puniji od indeksa.

U Nici sam bila već par puta, doduše francuski jezik je i dalje ostao u uhu, pa ga koristim kad flertujem u nekom baru, ili naručujem vino. Lipo je znat jezik. Pravo je bogatstvo.  Nikad se nigdi nisam izgubila, ako neko ne zna engleski, zna talijanski, mozda njemački.

U turističkoj školi sam učila 4 strana jezika.

U nas je to u školama uvik bilo tako, znaš prevodit, peć kruv, prodavat ribu, radit u butiku, na recepciji, imas diplomu profesora matematike, al prodajes sladoled priko lita, u nekog šiptara, jer on još najbolje i plaća.

Jučer sam letila sa kolegicom iz Splita, odvjetnica.

Super je kad imaš svog čovika, u avionu punom južno afrikanaca, engleza, kineza i nizozemaca i kad mo’š opsovat onako slatko, a da i dalje ostaneš simpatičan i profesionalan.

Ne znam kako sam odužila temu iz kabine od sinoć, nisam dugo pisala pa se svega skupilo.

Htjela sam pisat ustvari nešto ljubavno. Sinoc dok smo slijetali to me “pralo.” I rekla sam se vratit malo. Na pisanje.


Čitala sam da za uspješan i sretan život moraš imat ove dvije stvari : posao koji te fizički i mentalno okupira i hobi koji hrani drugu, kreativnu stranu tebe. Svi to moramo imat, svoj ispušni ventil.

Isto ko što Japanci imaju sobe za vrištanje kad se osjećaju napeto, viču, udaraju glavom u zid i budu ko novi. Još se i pomlade.

Ovaj post sam mislila pisat još dok sam bila tamo, nosila sam laptop i odlučila ostat u hotelskoj sobi, ali nije se dogodilo. Nikad ne ostajem u hotelskoj sobi, jer sam previše znatiželjna i zanima me svaki kutak svita i tamo se i zavučem htjela -ne htjela.

Dok sam ispijala vino na balkonu hotela, gledale smo u  bazen, nazdravljale Splitu i Dalmaciji iz majke Afrike i zahvaljivale bogu što nismo ove godine niti osjetile zimu radi rasporeda letenja, koji se bazirao samo na Thailand i Afriku.

Vratila sam se u sobu, prije ponoći. Naš hotel je prepun slika slavnih glumica. Audrey Hepburn, Monroe, Grace Kelly, Ava Gardner, Brigite Bardot. Hotel je napravljen po holivudskom stilu iz 60ih.

IMG_5958
Fire and Ice hotel, Joburg Luda vibra

Sva ta prelipa lica se nalaze uokvirena na slikama ispred vrata sobe u koju ulaziš. Baš radi toga, mračnog efekta, neću reći da sam bila uplašena, ali imala sam čudan nekakav osjećaj poštovanja prema tim važnim osobama, mrtvim doduše ,pa sam i osjećala malu jezu prolazeći kroz taj hodnik. Ne znam kako da vam to dočaram. Objavila sam video na svom instagramu, zato ga sad nemam u arhivi.

No ušla sam u sobu i zatvorila vrata. Jer duhovi ne prolaze kroz vrata. Smijeh.

Ja sam u sobi 302. Sigurna sam u to, jer svaki put u notes napišem koja sam soba.

Postoji razlog za to, imam anegdotu iz Stockholma gdje sam jednom prilikom proslave rođendana kolege popila 7 shotova B52, a da pritom nisam jela cijeli dan i tražila sam svoju sobu 45 minuta. Bila sam na 7 katu, a lutala sam ko provalnik na četvrtom katu, jer sam uvjerena bila da je 4o7 a ne 704.  Ne možeš u 3 ujutro doć na recepciju i pitat recepcionera  “Oprostite, koja je moja soba? zagubila sam se… znate, dug je bio let, kratka je bila noć, a ja sam ljubitelj noći i alkohola.

NE možeš, to ne možeš kad predstavljaš kompaniju ko što je moja.

Pa sam se sjetila nakon nekog vremena… i sama sebi obećala da je to zadnji put za ovakvu sramotu. Neke druge sramote su dozvoljene. pa i u mojim godinama.


Ne volim spavat sama. Dođe li to tako s godinama, nakon promijenjenih 900 soba, 600 letova, svih onih čudnih ljudskih priča? Sv e mi se izmišalo, ali znam koji je moj put.

Hvata li me nekada nostalgija za onim danima kad nisam imala krila? Da!

Definitivno da. Pogotovo kada sam i dalje ona osoba koja spava sa  plišanim medom od 2 metra.

Još jedna je u nizu onih večeri  u kojima se opet pronalazim u čaši vina i dobrom soulu u pozadini mog ogromnog stana i velikog grada. Pronalazim se opet potpuno izgubljena.

Što li se dogodilo i kamo je nestala ona mala što je Indeks 2008 držala kao izlaz u svijet, jeli mi draža ova koja ispečetiranim pasošom ostvaruje sve te snove od tada i možda još više od samo sanja?

Što li se dogodilo na tom putu ka napretku i pronalasku sebi? Nas dvije se još tražimo samo u paralelnim svjetovima.

Isti plamen gori kao i tada, još veća je želja da osvajam kutke svijeta  i puteve kojima su mnogi prošli i zastali, ja sam još samo jedna u nizu sa svojom pričom, na istom putu.

Jako bitna stavka mog života, a to sam zahvalna svom poslu, je ona u kojoj sam shvatila da su dobri prijatelji, dobro vino i odan partner skupe stvari. Za skupe stvari se žrtvuješ i gladuješ ako triba, ali oni su tvoja životna hrana. Ako to nadješ, imaš i pola sebe. Ona polovica će doć kad je pravo vrime.

Niko od nas nema isti tajming.

Ni za ženidbu, ni za ljubav, ni za posao…

Biti negdje u isto vrijeme je kao da svi imamo iste satove, ako moj kasni ili ide naprijed, moje vrijeme na tom satu je moje i važi samo za mene. Nije ni krivo ni pravo.

Bolje da i večeras pobjegnem negdje. Ovaj put u topli krevet, na izmaku sam snaga, no zato još tamo stignem.

I mislim se, sreća prati hrabre i lude, a ja sam sretan čovjek.

L.

2 misli o “Izgubljen- spašen!

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

Spajanje na %s